Бела Црква
Омеђена Банатским планинама и Делиблатском пешчаром, ушушкана у загрљају река Дунав, Караш и Нера, орошена Белоцркванским језерима, на самом југоистоку Баната налази се општина Бела Црква, а у њој и истоимени град богате историје. Лепа варош удаљена је 96 км од Београда ка истоку на самој граници са Румунијом.
Снажни ветрови су нанели велике количине песка начинивши пешчане дине у правцу југоисток-северозапад, створивши Делиблатску пешчару којом је Бела Црква на неки начин одвојена од Панонске низије. Након отицања Панонског мора, остало је шљунковито, пешчано и иловичасто дно, а река Нера је плављењем нанела плодан слој, те је сада земљиште веома погодно за земљорадњу, виноградарство, воћарство и сточарство.
Клима је умерено континентална. Лета су топла и кратка, као и зиме које су такође кратке, на моменте оштре и хладне, док су пролећа и јесени дуже. Обилује са доста сунчаних, ветровитих и кишних дана, карактеристична по раним и позним мразевима.
Подручје Беле Цркве је веома богато водом. Поред Дунава, општину пресецају једине две планинске реке у равници – Нера и Караш, бројни потоци, канал ДТД и више шљункарских језера насталих експлоатацијом, као и више мочварних подручја од којих је напознатије Лабудово окно, које се налази на простору између Дунава и Делиблатске пешчаре, а које је због свог еколошког значаја стављена на Рамсарску листу.
Све набројане карактеристике овом подручју дају специфичан изглед и посебну могућност за развој туризма.
У Општини Бела Црква живи око 19.000 становника, по попису из 2011. године, има припадника 22 нације. Седиште општине је Бела Црква, у којој живи 8.868 становника, административни, политички и културни центар за 14 насељених места и 13 месних заједница. Насеља у општини су: Банатска Паланка са Старом Паланком, Банатска Суботица, Врачев Гај, Гребенац, Добричево, Дупљаја, Јасеново, Кајтасово, Калуђерово, Крушчица, Кусић, Црвена Црква и Чешко село.
Бела Црква (Wеисскирцхен, Фехертемплом, Бисерица Алба) се први пут помиње 1332. и 1355. године у саставу католичке парохије, када јој се губи траг све до 1681. године када се поново помиње, настањена православним, искључиво српским живљем. После Велике сеобе Срба 1690. године, а посебно после закључења Пожаревачког мира 1718. године и бројнијим насељавањем Немаца, потом Румуна, Мађара, Француза, Италијана, Чеха, Словака и других европских народа, Бела Црква добија на важности, посебно стварањем Војне крајине, која јој омогућава брз привредни и економски развој. Мултикултуралност из овог периода је и данас заступљена у Белој Цркви. Турска власт се одржала све до 1717. године када је ово подручје припало под власт Аустрије. Садашњу Белу Цркву је основао гроф Цлаудиус Флоримунд де Мерцy 1717. године. Ради сигурности од Турака и њихове поновне најезде, Аустрија је формирала војну границу, а 1774. године формиран је влашко-илирски граничарски пук са седиштем у Белој Цркви. У два наврата је кратко била под турском влашћу, када је била и разорена 1739. и 1788. године, после чега је брзо обновљена. Због све успешнијег привредног развоја, од 1815. године Бела Црква је добила статус града, а статус слободног краљевског града са одређеним привилегијама добила је 8. јуна 1871. године, након укидања Војне границе. У Белој Цркви је 1876. године било пет фабрика свиле, успешно су радиле и фабрике цигле и црепа, коњака и ликера, парна стругара, фабрика прехрамбених производа, коже, млинска индустрија, мајдана за багеровање шљунка, три фабрике содне воде, штампарије и вештачко градинарство. Развијало се цвећарство, а већ 1931. године у Белој Цркви је радило 349 занатских удружења, а било је и 392 радње. Бела Црква спада у ред војвођанских градова у коме је до данашњих дана сачуван велики број објеката културно-историјских вредности.
Мултиетичност средине, разноликост религијске конфесионалности и култура били су покретач развоја Беле Цркве. Повољни климатски услови, плодна земља, богатсво водним ресурсима и тадашњи повољан геостратешки положај, омогућили су брз економски, административни и културни развој развој Беле Цркве. Развијају се занатство и трговина, која произведену робу пласира широм монархије. На многим међународним приредбама, за своје производе добијали су белоцрквански произвођачи бројна признања. Постајући административни центар са Магистратом, Управом за со, царином, судом, развија здравствену заштиту, оснива болницу и друге видове медицинске заштите. Развијају се саобраћајнице, друмске према Вршцу, Панчеву, Темишвару, Оравици, Молдави, користи се Дунав код Старе Паланке као пловни пут, подиже се једна од првих пруга у Војводини 1856. године, која је била мотор развоја, а данас се саобраћај на прузи одвија у туристичке сврхе. Као окружни културни центар, оснива школе, гради гимназију 1875. године, оснива први музеј у Војводини 1876. године, ствара се белоцркванска сликарска школа о којој се још врше изучавања, оснивају певачка друштва, аматерска позоришта, оснивају библиотеке. Одржавају се карневалске свечаности и још многе друге активности. Развија се грађевинарска индустрија, производња опекарских производа, експлоатација шљунка и песка, производња бетонске галантерије, прераде дрвета. Зидају се бројне лепе зграде које су дале печат свог времена и данас чине грађевинску баштину начег града. Започет је развој излетничког туризма, који и дан данас траје. У летњем периоду на хиљаде туриста дневно посећују, у јеку сезоне тај број расте. У области пољопривреде после производње житарица, посебан акценат дат је виноградарству и воћарству. Производе се квалитетна вина која стижу у разне европске престонице, где освајају значајна признања, док за воће на свим сајмовима обавезно узима највиша признања. Међутим, после 1919. године, Бела Црква губи стратешку важност. Након разграничења између Краљевине СХС и Румуније, Бела Црква је остала на самој граници, многи путеви су били затворени, изгубила је своја велика тржишта, нарочито у Аустрији. Почиње стагнација уз кратке успоне, да би у последњих 20 година дошло до осетног пропадања. Доласком Руса белогардејаца читаве руске школе су пребачене на ова подручја, посебно кадетски Руски корпус (Кнеза Константина Константиновича) и тада је културни живот достигао нове висине. Онда је дошао Други светски рат и године 1943. извршена су масовна стрељања Срба, а по ослобођењу су је напустили скоро сви Немци и староседеоци. Након ослобођења Беле Цркве 01.10.1944. град се организује и почињу прве планске активности у развоју града.
